Kada sam, pre svega iz prijateljstva koje je, iako ne mnogo korišćeno, svakako iskreno, prihvatio poziv Gordana Nikolića da uzmem učešće u otvaranju ove izložbe, naravno da sam se pitao šta je razlog njegove želje da, pored mnogo pozvanijih, to upravo budem ja. Ne verujem da je u pitanju jedno frivolno izbačeno žensko rame i usne diskretno razmazanog karmina jarko crvene boje, taj unekoliko svedeni supstrat urnebesne erotike, niti narandžasta grimasa krika, kao apstrakcija mediteranskog bola ili frenezije, ne znam tačno – tek sumnjam da su te dve slike sa potpisom Gordana Nikolića na zidovima moga stana pravi razlog. Međutim, tek kada vidim druge ozbiljne i ugledne učesnike istog posla, shvatam da sam izabran kao aritmetička sredina laičkih posmatrača slika, one čudne sorte koja slike doživljava želucem, intuitivno, po krajnje pojednostavljenoj dihotomiji: sviđa mi se – ne sviđa mi se, volim – ne volim. Eto meni uloge lakmusa koji treba da pokaže kako će slike Gordana Nikolića prihvatiti neprosvećena većina. Ali dok mi se podsmevate u toj ulozi, dozvolite mi da vas opomenem: vox populi – vox dei!

Od prvog susreta koji je u Nikolićevom ateljeu upriličio zajednički prijatelj, bila mi je upadljiva njegova gotovo misionarska posvećenost poslu slikanja. Rođen početkom 60-tih godina prošlog veka u Deževi kod Novog Pazara, zloupotrebljavajući neke lične iskaze adolescentnih lutanja i dilema, može se pretpostaviti da je mogao dugotrajno, pa i trajno, da zaluta u slepe ulice provincijske čamotinje, provodeći vreme u staničnim bifeima, posmatrajući u maliganskom dertu tuđe odlaske i tuđe dolaske. Ani, ne! Gordan Nikolić je želeo da postane i postao je slikar; štaviše, postao je učitelj koji druge uči zanatu i onome u čemu, kada je u pitanju umetnost, zanat i talenat nisu dovoljni.

Gledajući brojne slike, čini mi se da u slikarstvu Gordana Nikolića postoji opsesivnost, poput one kod freskoslikara, u ponavljanju motiva i simbola (haj’te da pomenemo notorne maske), uporno ponavljanje neke primarne neuroze, koju poput samoranjavanja neprekidno produbljuje. Ali iza te slikarske ritualnosti (svesno ne koristim izraz stereotipije), pomalja se još žešća kompulzivnost da se kod svakog ponavljanja izvrši manja ili veća subverzija, onaj slikarski artefakt (ponovo izbegavam izraz višak) koji menja značenje, izraz, pa i celokupnost. I kao da ga tek rezultati tih subverzija privremeno smiruju, do početka sledeće slike. Stoga, slika li to Gordan Nikolić brojne slike ili tek jednu, koju uporno samo uslovno dovršava. Pogledajte samo naslove slika kataloga za izložbu 2001. godine: slika 1405, slika 301, slika 325, slika 303, slika 753 i tako redom iz serija „Glave“ i „Maske“. Gotovo da me strah da pomislim koje brojeve nose slike sa ove izložbe koja je, ako je pratiti Gordana Nikolića, samo ciklus jednog kontinuiteta.

Na kraju, moja obaveza slučajno izabranog posetioca iz nasumično određenog uzorka mogućih ljubitelja slikarstva jeste da se o ovoj izložbi izjasnim. Moje detaljno i promišljeno pseudoteorijsko određenje je jednostavno: meni se slike Gordana Nikolića veoma sviđaju, i tom zaključku nemam šta više da dodam.

Vladimir Kostić
Beograd, 24. 3. 2016.