Damjan Đakov (Beograd, 1959) je završio Likovnu akademiju u klasi profesora Momčila Antonovića, a svoju umetničku reputaciju izgradio je prevashodno u Italiji, gde je živeo preko dvadeset godina i gde zauzima značajno mesto na likovnoj sceni.
Nadovezujući se na iskustva transavangarde, bad paintinga, kritičke figuracije i magritovske metafizike, stvorio je svoj autentični, sofisticirani izraz koji spaja estetiku pop-arta i kolorit neoekspresionizma, tvoreći neoegzistencijalističku figuraciju jednostavne simbolike i svedene naracije.
„Svaka interpretacija je subjektivna. Jednom sam naslikao sliku sa muškom figurom koja se umiva. Hteo sam da dočaram taj trenutak čistote, blještavila, kada vodom zapljusnete oči. Onda je došao jedan moj prijatelj, pogledao sliku i rekao: „Auuu! Ovaj jadnik na tvojoj slici isplaka pun lavor suza“. Ako naslikam samu figuru na platnu, prva asocijacija publike je izolacija. Izolacija se doživljava kao nešto negativno, ali za mene je izolacija preduslov za čin stvaranja i meditaciju.